„Moj otac je iznenada preminuo kada je imao 45 godina. Moja maćeha, s kojom je bio u braku 12 godina, nije pustila nijednu suzu i otišla je sa svojim sinom već narednog dana. Oduvek sam je mrzela zbog toga. Petnaest godina kasnije, čula sam da je umrla. Njen sin je došao i insistirao da me vidi.
Sela sam preko puta njega, potpuno zbunjena. Toliko godina nisam želela da imam nikakav kontakt s njima. Delovao je nervozno, vrteli su mu se ključevi u rukama, kao da ga je teško nešto stezalo.
„Znam da nemaš lepo mišljenje o mojoj majci,“ započeo je tiho. „I ne krivim te. Ali moram da ti kažem nešto pre nego što se stvari pogrešno završe.“
Nisam znala šta da očekujem. Samo sam klimnula, pokušavajući da sakrijem nelagodu.
„Moja majka… ona nije otišla zato što joj nije bilo stalo,“ rekao je. „Otišla je jer ju je tvoj otac zamolio.“
Zaledila sam se. „Šta? To nema nikakvog smisla.“
Uzdahnuo je, pogledao me pravo u oči.
„Tvoj otac je znao da je bolest daleko od kontrole. Nije želeo da gledamo njegovo propadanje. I što je najgore—nije želeo da ti vidiš šta mu se dešava. Rekao je mojoj majci da ode sa mnom, da nas zaštiti. Ona mu je obećala da će tebe ostaviti na miru da živiš normalno, sa porodicom koja te voli.“
„Zašto mi to niko nije rekao!?“ glas mi se slomio.
„Zato što je on to izričito tražio. A mama… držala se toga do kraja. Kada je saznala da mu zameraš, slomila se. Htela je da ti sve objasni, ali je bilo prekasno.“
Nisam mogla da govorim. U grudima mi se nešto otvorilo – bol, bes, tuga, ali i olakšanje.
On je nastavio:
„I još nešto. Ostavila ti je sve što je imala. Rekla je: ’Neka bar ovo bude moj način da joj kažem da sam brinula o njoj.’“
Nisam mogla da zadržim suze. Sve ono što sam godinama nosila u sebi – mržnju, povređenost, hladnoću – srušilo se u trenutku.
Tog dana sam shvatila da sam osuđivala ženu koja je, u stvari, samo poštovala poslednju želju čoveka kojeg je volela.
Leave a comment